Ренесансне истине о историји Словена

 

ЗАКОНОПРАВИЛА КОЈА ОБЈЕДИЊАВАЈУ

 

У овим драматичним тренуцима док још траје експеримент са Словенима, преостаје нам да још једном изразимо стрепњу. О Господе, како је сурово, како је погубно незнање!

Радивоје Пешић

 

 

Свети Сава Српски, како га са љубављу слове у Русији, написа на пергаменту Крмчију (од речи крманити, овде: управљати се) или како сам пише Законоправило[1] које постаде званични грађански кодекс[2] у Србији од 1219. године, у Бугарској од 1221. године и у Русији од 1272. године и црквени кодекс у Српској, Бугарској и Руској православној цркви. После неколико векова примене овај кодекс је изгубио статус званичког грађанског кодекса али није изгубио на значају јер у овим земљама и даље представља обичајно право, одређује морал и менталност народа. Као црквени кодекс Крмчија је до данашњих дана остала званични црквени кодекс у овим православним словенским црквама.

 

Законоправило Светога Саве је написано у XIII веку, на једном језику и једном писму - азбуци који су били заједнички у Србији и у Русији.

 

Овај капитални законик, не само за словенске народе него и за сву Европу и цивилизовано човечанство, садржао је у себи законе римскога права. Римско право представља основ савремене тржишне економије и цивилизације као што је представљало основ тржишне привреде и цивилизације Античке Европе. Законик који је садржао поред обичаја Словена и законике римског права православни Словени су имали скоро петсто година пре него што је Француски грађански законик (Code Civil) 1804. означио повратак римског права у Западној Европи разрушеној и осиромашеној екстремистичким варијантама идеологија рођених у пустињи.

 

Ако искористимо Законоправило Светог Саве као мост између времена садашњег и времена које је на истом растојању уназад од XIII века када је оно написано, открићемо истину да Срби и Руси нису братски народи већ један народ који има једну јединствену, заједничку историју. Народ, нација, етнос су научне категорије којима се покушава извршити категоризација и систематизација правила и критеријума који одређују односе у једној друштвеној заједници. И било којим критеријумима да се народ, нација или етнос одређују и везује – било заједничком свешћу за једну државу[3] или какву другу категорију, Срби и Руси треба да знају да су они један народ.

Без те премисе и Срби и Руси су народ без значајног дела своје најраније историје јер је она само за њих заједно – једна, јединствена и недељива. А народ који нема прошлост нема ни будућност, као што Човек, како је говорио Свети Сава, који нема Народ не може имати ни Бога. Тако полако долазимо до сазнања да историја Срба и та иста историја Руса не почиње са конгресима партије, да не почиње са писмом Кирила и Методија, да не почиње са рађањем Хришћанства, и да је наша заједничка историја хиљадама година старија од свих тих религиозних и политичких појава.

 

Због језичких реформација и истински прегаоци - који покушавају да избегну фалсификате различитих “историјских школа” - без истине о једном народу са више имена (и не само ова два: Руси и Срби) тешко могу да правилно транскрибују древне називе за Србе и Русе. Тако др Борис Земљанички наводи: “Према Тацитовој “Историји” на широким територијама живе Срби од којих се директно спомињу племена: Винди (Венди), Унди, Серви, Свеби – Свеборум, Тоти, Урби, Боји (Воји), Раци, Панонци и др. у провинцијама: Илирику, Мезији, Панонији, Вендики Балканској, Либурнији, Далмацији, Норику, Рацији и Вендики Подалпској. Изван Римске Царевине живели су тада Срби у западној или Панонској Сарматији, која се простирала између Дунава и Тисе, док се источна или Руска Сарматија простирала од горњег Потисија преко Дњепра до Дона[4]”. Сматрам да би било прецизније провинцију “у … Рацији” писати у српској транскрипцији оригинала “у…Расији”[5] (тиме би се открио древни корен Рас не само у географском значењу него и његов смисао - “порекло” као и савремени значење). Управо се у овој конструкцији види како се то данашњим реформисаним правилима и писањем “в Россији”, изгубила веза са основним географским пореклом Расом на Балкану, а та веза је једноставна одбрана од карикатурних теорија попут “норманске”[6] коју су у XVIII веку немачки квазинаучници и мисионари пласирали у Русији. На истинитост измишљотине да су наводно три Варјага основала руску државу не претендују чак ни Швеђани. Но чињеница је да се и дан данас на руској телевизији сати и сати посвећују смешним доказима да назив Рус потиче од шведске речи “Routh” како је у емисији некаквог лукавог Гордона излагала нека песникиња, због чега сам био принуђен да се укључим у ову телевизијску емисију и призовем учеснике да се придржавају научних чињеница, прочитавши им делове већ објављених научних радова на руском језику, који потврђују супротно – да руска државност има самобитно, словенско порекло.

Срби и данас имају своје локалне називе по области у којој компактно живе. Тако Србе који живе у Србији зову Србијанци или по ужој територији – Шумадинци, Сремци, Банаћани, Бачвани, Србе који живе у Црној Гори – Црногорци, Србе, који живе у Босни – Босанци, Србе, који живе у Херцеговини – Херцеговци, Србе, који живе у Лици – Личани, Србе, који живе на Кордуну – Кордунаши. У циљу разбијања српског народа и словенског монолита и са циљем истискавања правоверних из западне Европе, Ватикан својом пропагандом и под прикрићем југословенског Лажног Дмитрија Другог, познатијег под надимком Тито и уз подршку “брозових јаничара”, покуавао је и покушава да из сваког од тих савремених локалних назива за Србе створи до тада не постојећи “народ” или барем у првом периоду “нацију”. Тако сада измишљају црногорски језик, који никада нити је постојао нити ће постојати јер је то био и биће српски језик. Тако се свим силама упињу да и у Српској и у Руској православној цркви наметну богослужење на “савременом” језику, како би тиме прекинули последњу карику заједничке историје једног те истог народа и једног језика. О Србима, који живе у Далмацији, и који су били принуђени да под економским уценама прихвате католичанство, као о Србима говоримо само уз допунска објашњења, иако они и после толико времена у новој вери памте да су Срби и ништа друго. Данас екстремисти са запада хоће да стрељају свако србско дете или одраслог Србина, који сматра исправним обједињавање свих Срба у једну државу, иако на енглеском језику територије ван Србије на Балкану, где компактно живе Срби, правилно пишу Serbian territory, у корену којег лежи реч Србија, пошто је то историјска територија Србије. 

 

Истина о једном народу са више имена[7] открива Србима логику многих српских географских појмова као што су Рас[8], Рашка (савремени град у Србији од назива древне српске државе која се зваше Рашка) - Руска. Са друге стране даје смисао руском називу Сибир (Сиберија) - Сербија.  Тако Епископ Николај Велимировић, Апостол Истине и лепе речи доноси у књизи “Живот Светог Саве” следеће чињенице: “Град Рас сада не постоји. На његовом месту налази се сада други град звани Нови Пазар. Због имена српске престонице – Раса – српска земља је била често називана Расија, нарочито у византијским и мађарским документима”[9]. У том светлу треба сагледавати и световно име самог Светог Саве, који се као краљевић (син српског Великог Жупана Стефана Немање) до момента када се замонашио звао Рас(т)ко. У том низу треба сагледавати и чињеницу  да се Растко замонашио у Руском манастиру у Светој Гори[10]. 

 

Овиме и генијална разјашњења азбуке као најстаријег писма које је изложио чувени палеолингвиста професор Радивоје Пешић у свом раду “Винчанско писмо” добијају коначни смисао. Он се својим открићима супротстављао грчким фалсификатима, којима су Етруском народу који је још у X веку до нове ере живео на Апенинском полуострву[11] придавали хеленско порекло. Проф. Пешић је доказао да су Етрусци народ словенског порекла (са позиције данашње категоризације). Он наводи да је прави назив овог народа Раси, Раши, Расени[12], што се подудара и са другим изворима и наводима[13]. Професор Пешић инсистира на називу Раси, Раши, Расени, како су Етрурци сами себе називали, иако и римски изговор Tusci, односно E-trus-ci, Etrurija[14] оставља довољно разумљиви словенски корен Ет-руски.

 

Но сама расправа о етимологији назива Расени или Етруски(е) или Етрус(к)и (пошто се у српком језику до данас задржао назив за овај народ у виду именице – Руси како и Гумиљов наводи да се у давна времена користио овај назив у древној Русији[15] иако сами Руси себе данас зову Руские) могла би да личи на одвојено од живота умоствовање да професор Радивоје Пешић у својим радовима Порекло Етрурског писма[16] и  Увод у читање Етрурског[17] није 1986. дао јасне транскрипције текста Златних плочица из Пиргија (археолошко откриће из 1964. године). Професор Пешић је ово успео са лакоћом генија јер је претходним својим истраживањима:

1.    правилно протумачио знаке нађене на археолошком локалитету Лепенског вира и определи их као протописмо из периода 8000 – 6000 година пре нове ере и

2.    оживео азбуку са археолошких ископина Винчанске цивилизације[18] - локалитети Винче (околина Београда, Југославија), Старчева, Бањица, Карабурма (Београд).

 

Тако је професор Пешић био у стању да са лакоћом сравни:

ό  винчанску азбуку (5500 година пре нове ере),

ό  расчанску (етруску) азбуку (900 година пре нове ере).

 

Тиме је доказао да су винчанска азбука и етруска азбука једна те иста азбука[19] те да је ћирилица незнатно допуњена винчанска односно етруска азбука[20]. Исто тако и Чикашки институт за етрускологију, којим је руководио С.С. Билбија, аутор књиге “Староевропски језик и писмо Етрураца” у дешифровању етрурског писма користио је српску азбуку (ћирилицу) и дао читаву серију успешних превода етрурских текстова[21].

 

Јасно да је језик Расена и српски односно руски језик један те исти језик измењен природним развојем, али и злонамерним иностраним финансирањима реформација азбуке, које су одвојиле српски односно руски народ од ризнице националног знања, која је записана на претходној нереформисаној азбуци.

 

Пешићев “превод” етру(р)ског текста записаног на “Златним плочицама из Пиргија” на савремени српски језик одговара степену “превода” Законоправила Светог Саве Српског са старосрпског на савремени српски језик, како се даје на почетку овог зборника прописа[22].

 

Азбука представља акростих прва слова којег чине писмо данашњих православних Словена. Тим акростихом који је у науци познат као азбучни стих велича се прехришћанско Божанство свих Словена – Вид односно Свевид (Азъ – Я, Буке – Бог, Веди – Вид, Глаголь – Говорю, итд.[23]), па је већ из тога јасно да је Пешић у праву и да је Азбуци неосновано присвојено име Ћирилица јер Ћирило и Методије нису саставили писмо за Словене, како ватиканска пропаганда покушава да наметне. Стотине генерација првих дана и у српским и у руским школама почињу да уче азбуку, а онда изненада и непознато у ком моменту, уместо да почну да пишу АзБукоВидом, чије су елементе учили, под утицајем те накарадне пропаганде почињу да пишу Ћирилицом, односно ми неосновано говоримо да пишемо ћирилицом.  У Србији постоји регион Азбуковица али као што реч Венеција треба читати Венетија односно Венедија тако је исправно писмо православних Словена називати и писати АзБукоВида. То значи да је човек који пиште АзБукоВидом - АзБукоВид. У време Винчанске цивилизације Срби а њихови преци очевидно и у време настанка насеобине Лепенског вира, где је сачувана Елемента азбуке, читали су одозго на доле и с десна на лево. Очигледно је да се исчитавањем слова Винчанске азбуке од слова А надоле до слова Б и на лево до слова В[24] (која су се у то време чувала као тајно знање) добијао троугао који изражава један од елемената азбуке Лепенског вира који носи у себи и у односу остале елементе азбуке Лепенског вира космичке пропорције порекла земљана.  Ми тај знак налазимо не само у свим хришћанским храмовима као знак Божији, што он и јесте, али га ми прослављамо на тотемском нивоу апстрактног поимања истине Божије, јер је плагијатима истргнут од смисла космичке поруке, каквом се азбука јавља.  

 

АзБоукоВид – значи писмен на најстаријем писму на Земљи али и способан да види истину наше древне историје чија снага као “звона давно потонулог Храма” допире до нас захваљујући очувању азбуке, која је залог наше будућности.

 

Констатујући ове истине Српска православна црква као и Руска православна црква само ће оснажити своје место у сопственом народу и оснажити веру својих верника, који ће штитити своју Православну цркву као истинског духовног заштитника својег, пошто она несумњиво најпотпуније чува и писмо и језик којим је написано Законоправило Светог Саве, које се због сталних реформација азбуке данас са тешком муком чита и у Русији и у Србији па се чак и преводи на савремени српски језик. Тако ће Законоправило Светог Саве бити не само доказ наказности делатности оних који нас реформацијама писма (са сопственом наивношћу и злим умислом оних који су те реформације финансирали) одвојише од ризнице знања каквом се за нас јавља Законоправило, већ и најснажнији телескоп којим можемо сагледати нашу азбуку до Етру(р)ских времена, времена Винчанске цивилизације и периода Лепенског вира.

 

Грдно се варамо ако мислимо да су процеси заборава неспорних истина део далеког непознатог прошлог које тешко можемо реконструисати. Тешко је представити са којим је болом мој колега Министар образовања у Влади Србије састављао Божићну и Новогодишњу честитку српским ђацима и учитељима, објављену у чувеном листу “Политика”, у којој је оцењујући последњих десет за Србе страшних година био принуђен да ни речју не помене санкције против наше земље и стравична НАТО бомбардовања Југославије. Окупацију светих српских земаља Косова и Метохије од стране албанских и других терориста он такође не спомену ни једном једином речју. И тако почиње “светло” будуће као резултат компромиса али далеко од чињеница које нестају јер како учи Умберто Еко “Ствари које губе име”[25] исчезавају из наше свести и савести.

 

При томе је јасно да је Законоправило једно – “Законоправило” Светог Саве Српског које је важећи Кодекс Српске и Руске православне цркве, који и дан данас представља основ српског и руског обичајног права.

 

Моја је душа озарена када сам у Архангелском сабору Московског Кремља, у коме је у време Ивана Великог изложена идеја руске државности угледао фреску Српски чудотворци. У “Арханглеском сабору посвећеном архангелу Михаилу – заштитнику кнежева и руских војника, (храму је дата намена великокнежевског маузолеја[26])” “на доњем прстену зидова у природној величини су исликани похрањени у Храму велики московски и регионални кнежеви, а на носећим стубовима – њихови предци: Велики књаз Владимир и књегиња Олга, Андреј Богољубски, Александар Невски и његов син Данило – родоначелник московске владајуће династије”[27]. На Северо-источном стубу са погледом на западни портал Храма у доњем низу налази се фреска Српски Чудотворци на којој су приказани у лику светих – Светитељ Сава Српски и његов отац Преподобни Симеон у световном животу Стефан Немања, Велики Кнез Српски, ујединивши поново српске земље на Балкану. Они су несумњиво чудотворци, пошто су ослободили српске земље од рушилачког цезарепапизма Ватикана и обновили законе римске, који су написани у давна времена под утицајем етруске писмености[28]. “Појављивање лика Саве Српског у Архангелском Сабору, и то два пута, и на северо-западном зиду и на северном алтарном стубу објашњава се не само династичким везама[29] и личним поштовањем Ивана Грозног овога свеца,[30] него се јавља пре свега изразом признања делатности Св. Симеуна и Св. Саве као пример за руску државотворност, због чега су они и постављени под ликом великог кнеза Владимира”[31]. Овде речен израз “пример” треба схатити пре свега у значењу доказ порекла руске државотворности, у контексту значења самих фресака, како је наведену у официјалним издањима Државног историјско-културног музеја заповедника “Московски Кремљ”[32].

 

На горњем низу истог стуба Архангелског Храма на којем су са погледом на западни портал исликани Српски Чудотворци, са погледом на Исток и Иконостас приказан је Велики Кнез Српски – Цар Лазар, који је пао у битци са Турцима на Косову пољу 1389. године, у којој је српска војска извојевала “Пирову” победу и привремено одбила напад турске орде на цивилизовану Србију и Европу.

 

У време ренесансе, када су Европа и свет у уметности, философији, праву поново откривали истинске вредности античке Грчке и Рима, Срби су после своје “пирове победе” у Косовској битци 1389., немајући више војску, потпали под јарам турске хорде, касније империје. Скоро паралелно руски народ, исти такав стожер словенске културе и историјских истина, потпао је под татаро-монголски јарам.

 

Тако је у време ренесансе истинских вредности од Европе, историје и будућих покољења људи, остала далека и непозната истина о Азбуци и огромној српској и словенској култури која је била претеча грчке културе и римског права. Треба мудрости и снаге да се схвати али и да се призна да су истине о прехришћанској азбуци остале непознате Европи и свету, и савременим генерацијама, не само због тога што су због поробљености Срба и Руса те чињенице биле недоступне ренесансној интелегенцији, већ пре свега због тога што је истина ренесансе прилагођавана силнима тога времена.

 

И даће Бог да благоразумне вође нашега јединог народа ускоро одреде град Рашку (Руску) у центру српских земаља за административни центар Бесцаринске зоне Православних словенских земаља, живаљ којих преко седам хиљада година пише Азбуком једном и јединственом, која је најстарије познато на Земљи писмо.

 

Србе су у та стара времена звали Људи књиге[33] те одтуда и дође име за сву браћу којом нас називаху до тада разним именима – Словесни (писмени - који се споразумевају на једном језику[34]) те одуда касније и назив за наш јединствени монолит: Словени, без обзира на нову веру која раздвоји тај монолит различитим проповедницима из далеке нам пустиње[35].

 

И због тога употреба назива Срби за Русе ничим не умањује величину Руског народа, но напротив осветљава славну историју Руса на Балкану у срцу Српске државе и на Апенинском полуострву, као што ни осазнавање да су Срби исто тако Руси не умањује величину Српског народа но објашњава смисао његове свете древне државе Рас и српске државе Рашке (Руске).

 

А имена су нам била разна[36] иако смо били једно те исто јер је то одражавало нашу друштвену организацију у истинској слободи самосталног рада, лова али јединствене заједничке вере, писма, језика и војне одбране од сваког непријатеља.

 

И колико год се силе таме труде да истисну Словене из Европе (и не само са Апенина и са Балкана) рушећи перманентно сваку државу обједињавајућу све Србе, можда је Савез српских република[37] управо тај пут остварења давнашње идеје Преподобног Симеона – Стефана Немање да обједини баш све Србе у једну државу за шта се дуго мољаше Богу да му подари још једног сина, којем даде име Растко, који као Свети Сава својим Законоправилом и оствари обједињење, поставши Свети и светли пример за сва покољења.

 

Срећно Вам било и берићетно али и на наук

 

Божидар Митровић, доктор правних наука

 

Адвокат Међурегионалне коморе адвоката у Русији

 

Електронска пошта: bozhidar@online.ru

Телефон и факс у Москви     (7095) 132 31 94

Телефон                                     (7095) 132 47 95


[1]  на око 350 листова, у зависности од сачуваних преписа, али је капитално дело не својим задивљијућим обимом него пре свега својим садражајем,

[2] “Словени у предћириловској епохи пишу на дрвету, урезују дакле, слово на дрвету. Остале су забележене многе поруке и молитве на брезовим дашчицама, потом сакупљене у књигу. У време римске цивилизације, та књига ће понети назив “кодекс”, што ће рећи дрвена књига. Али, кодекс није само дрвена књига за Словене, већ у правом смислу те речи – духовни закон”: Радивоје Пешић: “Оптужујем ћутање: Како помоћи Европи? Завера порицања”, Београд, 2001. Пешић и синови, стр. 25; “Codex (ступ, колона, дашчица) свезане у виду књиге дрвене дашчице, покривене воском”: Милан Бартошек “Римско право”, Москва, 1989, Јуридическаја литература, стр. 71,

     “Кодекс лат. Codex систематизовани јединствени законодавни акт, који регулише односе неке једнородне области друштва” (“Велики енциклопедијски речник” Велика руска енциклопедија, Моксва, 1997. стр. 544).

[3]  НАЦИЈА (од лат. natio — племе, народ), историјска заједница људи, која се образује у процесу формирања заједнице и њених територијалних, економских веза, књижевног језика, етничких особености културе и карактера. Образује се из различитих племена и народности (см. еничка заједница). Део савремених научника везује нацију, са конкретним народом и укључује у ред битних принципа поклапање самосазнања и социјалне структуре; други разматрају нацију као слагање о припадности конкретној држави (“Велики енциклопедијски речник” Велика руска енциклопедија, Моксва, 1997. стр. 789),

[4]  Др, Борис Земљанички: “Староседеоци: Срби и Римљани”, Стручна књига, Београд, 1999. године, С. 35,

[5] Упоредити назив древних Срба Раси и савремени назив народа Баски у односу на текст Лава Гумиљова: “Тако су се 844 године Руси – “дабогда их проклео Алах”, како је писао арапски аутор, -  искрцали у Андалузији и покушали да се пробију ка Севиљи”: Гумиљов Лав Николаевич, “Од Руси ка Росији – расправа етничке историје”: Москва, “Прогрес”, “Прогрес-Панагеја”, “Екопрес”, 1994., стр. 50.

[6] “Норманска теорија, правац у руској и иностраној историографији, присталице које су сматрали нормане (варјаге) оснивачима државе у Древној Русији. Теорија је формулисана у другој четвртини XVIII века Г.З. Бајером, Г.Р. Милером и другима. Норманску теорију су одбацили М.В. Ломоносов, Д.И. Иловајскиј, С.А. Гедеонов и други.” (“Велики енциклопедијски речник” Велика руска енциклопедија, Моксва, 1997. стр. 819); Нормани (“северни људи”), видети Викинзи, Варјаги: исто, стр. 819.

 

[7] “То је доказ више да су се Расени звали и Сербима. За Сервијуса Тулиуса, Нибур (чувени немачки научник који је испод расправа Светог Јеронима Epistole et Polemica пронашао уништени примерак уџбеника римског права “Институције” Гаја, примедба Б.М.) каже да је био расенски вођа под именом Мастарна и када се са својом војском сместио у Риму, променио је име у Сервиус Тулиус. Лукиан ово име пише као Serbius Tulius (према. Lucian: Works, Harvard Univesity Press, Cambridge USA, 1979.): Јован И. Деретић: “Античка Србија”, Сардонија, Београд, 2000. стр. 130,

[8]  древни српски град и држава: раса – племя, происхождение,

[9]  Епископ Николај Велимировић: “Живот Св. Саве”, Дерета, 1999. Београд, стр. 20.

[10] Постојаност са којом је Стефан Немања остваривао свој идеал обједињења свих Срба (Епископ Николај Велимировић: “Живот Св. Саве”, Дерета, 1999. Београд, стр. 14), као и сва даљи изузетно добри односи, разумевање и сарадња Св. Саве и његовог оца, не дају аргументе животописцима Св. Саве који ову чињеницу објашњавају некаквом брзином и жељом Св. Саве да се замонаши по сваку цену и што пре, осим што сам чин представљају поетичнијим али при том са лирским акцентом,

[11] “ЕТРУСКИ (Етрурци), племена, која су насељавала у X веку до н.е. Северо-западни део Апенинског полуострва (област Етрурија, савремена Тоскана) која су направила развијену цивилизацију, која је предходила римској и која је имала велики утицај на римску цивилизацију. Порекло Етрураца није објашњено. Крајем VII в. до н.е. ујединили су се у савез 12 градова-држава; око средине VI в. до н.е. завладали су облашћу Кампаније. У V до III в. до н.е. покорени Римом”: (“Велики енциклопедијски речник” Велика руска енциклопедија, Моксва, 1997. стр.  806,

[12]  Радовије Пешић: “Винчанско писмо”, Београд, Пешић и синови, 1999., стр. 51,

[13] “У Средњој и Северној Италији у  Х веку до н. е. живео је народ који је себе називао Расени” - стр. 369, Неронова В.Д., “Предавање број 18: Извори о Етрусцима и питање о пореклу тога народа”, “Историја античког света – рани антика”, под редакцијом И.М. Ђаконове, В.Д. Неронове, И.С. Свенцицкој, Моксва, 1989. Академија наука СССР, Институт орјенталистике, “Наука”,

[14] Радовије Пешић: “Винчанско писмо”, Београд, Пешић и синови, 1999., стр. 51,

[15] Гумиљов Лав Николаевич, “Од Руси ка Росији – расправа етничке историје”: Москва “Прогрес”, “Прогрес-Панагеја”, “Екопрес”, 1994, См. стр. 45: “Руси су се подигли по Дњепру до његовог ушћа и пренели бродове у Оку”; стр. 39: “Словено-руси и Византија”; “руси се искрцаше на ушћу Дунава….”; стр. 49: “Руси-језичники оптужили су за пораз Русе-хришћане, који су сачињавали део дружине. Неуспех похода језичники (многобожци) су објашњавали гневом својих Богова – Перуна и Велеса”. (Даље треба читати руси – русокоси словени, да не бисмо пали у сверу неосноване норманске теорије, пошто је измени генетског кода Руса уложено много труда и енергије пучиста и у ХХ веку).

[16] Радовије Пешић: “Винчанско писмо”, Београд, Пешић и синови, 1999., стр. 37,

[17] Радовије Пешић: “Винчанско писмо”, Београд, Пешић и синови, 1999., стр. 51,

[18] “ВИНЧА, неолитска археол. култура (крај V - IV. века до н. е. ) на Балкану, у басену река Мораве и Вардара. Названа по археолошком налазишту Винча у околини Београда. Остаци насеља, нам. оруђа, керамика, глинене статуете, Привреда: земљорадња, сточарство, риболов” (“Велики енциклопедијски речник” Велика руска енциклопедија, Моксва, 1997. стр.  207).

[19] Радовије Пешић: “Винчанско писмо”, Београд, Пешић и синови, 1999., стр. 87 табла VI Аналогије писма,

[20] Радовије Пешић: “Винчанско писмо”, Београд, Пешић и синови, 1999., стр. 87 табла  VII Аналогије писма,

[21] Радовије Пешић: “Винчанско писмо”, Београд, Пешић и синови, 1999., стр. 75,

[22] на унутрашњим корицама Зборника приказана је прва страница Иловичког преписа Законоправила Светог Саве, како је дата у “Најави превода Законоправила Светога Саве”: аутори  превода Миодраг М. Петровић и Љубица Штављанин -Ђорђевић, Историјски институт Српске академије наука, Београд, 1997. а на почетку Зборника приказан је превод са странице 2 истог издања, 

[23] Слова су наведена према “Првом срском штампаном буквару Инока Саве”, који је штампан “ва лето 7105” године од настанка света, “а от рождаства Христова 1597, месеца мая 20 дан у Бенецийех” (Венеција или Венетија како је правилно и неопходно писати азбуковицом),

[24] Радовије Пешић: “Винчанско писмо”, Београд, Пешић и синови, 1999., стр. 31 табла XIV и стр. 87 табла VI,

[25] видети расправу о фалсификовању историје по учењу Умберта Ека и рестаурацији истинских вредности по учењу Паола Коеља, коју сам у виду међународног конкурса “Погоди Име руже” изложио у књизи “Геноцид над Римљанима и Словеним”, Божидар Митровић, Москва, 1999. стр. 8, 25 (руски текст), стр. 102, 118 (енглески превод) и стр. 190 и 207(српски текст) и на мултимедија компакт диску “Зауставимо геноцид над Словенима”, Божидар Митровић, Москва, 1999.

[26] “Московски Кремљ”, официјелно издање Државног историјско-културног музеја заповедника “Московски Кремљ”, 2001 година, Москва: стр. 27.

[27] “Московски Кремљ – Кратки водич”, , официјелно издање Државног историјско-културног музеја заповедника “Московски Кремљ”, 1999. година, Москва стр. 6.

[28] “У I веку пре нове ере, у првој његовој половини, живи и Тит Ливије, ретор и литерата, који тврди да је у његово време место Цере (данас Черветери) било, у ствари, град школа, где су римски младићи стицали високо образовање из философије, књижевности  и реторике етрурске, и то на етрурском језику”: Радовије Пешић: “Винчанско писмо”, Београд, Пешић и синови, 1999., стр. 43,

[29]  Сизов.Е.С. “Руски ствараоци на фрескама Архангелског Храма”, ТОДРЛ т. XXII,1996, Москва, Л., 270-271.

[30] Петковић С. “Свети Сава Српски у старом руском румунском и бугарском сликарству”, Београд, Јубиларни зборник Руског археолошког друштва у Краљевини Југославији, 1936,  стр. 364.

[31] Елена В. Бељакова, Институт историје Русије Руске академије наука – Јарослав Н. Шћапов, Институт историје Русије РАН “Традиција Светог Саве српског у Руси (локатив од речи Русь - стари руски назив за Русију – објашњење Б. Митровића)”, Београд, Српска академија наука, Међународни научни скуп “Свети Сава у српској историји и традицији”, 1998. стр. 365

[32] “Особеност фреско сликарства овог Храма је то што је на стубовима у доњем делу унутрашњости исликано више од шездесет историјских ликова – што је својеврсна портретна галерија московских кнежева и њихових предака”, “Московски Кремљ”, официјелно издање Државног историјско-културног музеја заповедника “Московски Кремљ”, 2001 година, Москва: стр. 27,

[33] Радивоје Пешић: “Оптужујем ћутање: Како помоћи Европи? Завера порицања”, Београд, 2001. Пешић и синови, стр. 25,

[34]  “Та језичка јединственост обележена је прво именом Јазика (Јазига), а потом Словена, то јест оних који слове истим језиком”: Јован И. Деретић: “Античка Србија”, Сардонија, Београд, 2000. стр.3; за разлику од оних који су за њих неми – Немци,

[35] “Ојачала Хришћанска црква, почевши од шестог века, ствара хришћанске државе и даје својим народима нова имена одвајајући их тако од великог српског стабла, културно и језички. Зато је и назив Словени у данашњем времену изгубио своју подлогу, своје првобитно значење и једино још служи за потирање старог српског имена”: Јован И. Деретић: “Античка Србија”, Сардонија, Београд, 2000. стр.3;

[36] Пеласти: “Историографи попут Хеланика тврдили су да су Тирсени, односно Етрусци, односно Расени, уствари Пеласти. На тај закључак наилазимо и у Плутарховој “Биографији о Ромулу””: Радовије Пешић: “Винчанско писмо“, Београд, Пешић и синови, 1999., стр. 42; Трачани: “Међутим, Херодот каже да су Трачани (што је преличено име Рашчани) најбројнији народ на свету, у најмању руку долазе одмах после Индуса – према Herodotus: The History, Harvard Univesity Press, Cambridge Mass., 1942, 5.3): Јован И. Деретић: “Античка Србија”, Сардонија, Београд, 2000. стр. 11;

[37] на дан 14. марта 2002. године (када је Зборник предат у штампу) то су само српске републике Црна Гора и Србија али даће Бог разума свима који желе добро Европи да сви Срби ускоро опет буду обједињени у једну државу.