Рад за
тродневну
конференцију
у музеју «Московски
Кремљ» пријавио
сам први, већ у
априлу ове
године, што
се и сада
види на сајту
www.kreml.ru у
делу Хроника
научног
живота.
Рефератом
сам покушао да
истакнем
зашто и ми
Срби треба да
славимо 500
година од
обнове
Архангелског
саборног
храма и изградње
звоника/колокољне
Ивана Великог.
У реферату сам
дао доказе да
симболика
присутна на
Архангелском
сабору и звонику/колокољни
Ивана Великог
као и
композиције ова
два симбола
Русије нису
израз романског
стила (без
обзира што се
јављају пре
тога на
Апенинима),
јер су траг
много
старије
културе и
цивилизације
коју
називамо култура
Лепенског Вира,
односно Винче.
На овој
научној
конференцији
оспорио сам устаљене
формулације у
уџбеницима и
проспектима
о московском
Кремљу, где
је написано
да је
Архангелски
саборни храм
подигао
архитекта из
Италије, односно
италијански
архитекта. Подсетио
сам присутне
да су Архангелски
храм и звоник
Ивана Великог
подигнути 1508., а
да је Италија
основана тек
три века
после тога, 1861.
године – па
нема ни
говора да су
ове симболе
Русије градили
„италијански
архитекти“
или „архитекти
из Италије“,
како је
написано чак и
у енциклопедијама.
Изнео
сам доказе да
су руски
цареви,
руковођени,
као и Стефан
Немања и
Свети Сава,
поновним обједињавањем
српских
земаља,
позивали архитекте
из Венетије,
где су у
древна времена,
и у епоси
руских
царева, живели
претежно
СлоВени/РасСени,
који су очували
представе о
космогонији
некада јединствене
колоВенске (слоВенске)
цивилизације.
До
дана
данашњег у
северном
делу
Апенинског
полуострва
очувала се
област
Венето и град
Венеција.
У
Венецији, на
Апенинима
али и на
Балкану живео
је народ,
који се звао Венети
или Венди. Али
су они себе
називали и РасСени
(ми
данас
изговарамо
Рашани, јер
је име Рас/РасСија
код нас очувао
као Рашка). РасСене
су други
народи звали –
Етруски (ми,
под утицајем несрпских
специјалиста
за српски
језик, данас изговарамо
етруРци, «да
се власи/Срби
не досете»). Владало
је мишљење да
назив Венети
потиче од словенског
божанства Вида
и словенског мировозрења
– погледа на
свет, које је
било
обједињено у «словенским» Ведама
(ведать – знати).
Основ тог
мировозрења
била је азбучна
посланица (одакле
и потиче реч
Бог, у којој
се велича
дохришћанско
словенско
божанство
Вид, којег
нам дарује
Сунце) чији
акростих (прва
слова), и тада
и данас чине азбуку.
Азбука
оличава
почетак
почетка
њиховог – нашег
језика,
одакле је
такав поглед
на свет и
добио назив «језичество/азичество»:
Аз Ја
Буке Бог
Веди Вид
Глагољу Говорим
Добро Добро
Ест Је
Живете Живети
.......
АзБука
сама по себи
је потврда да
су Словени
имали писмо и
пре Ћирила и
Методија јер
је очигледно
да они као
хришћани не
би величали
прехришћанско
божанство.
Сербска
средњевековна
држава имала
је назив
Рашка (Раска
- Руска, како
нас исправно
учи Св.
Николај Велимировић).
Године 1389. сербска
војска
штитила је у
битки на
Косову пољу
од турске
армије не
само
хришћанство, Европу
и сербски
народ, него и
свете за све
СлоВене град
Рас и КолоДар
(СкаДар). Иако
Срби битку
нису
изгубили,
Турци су у току
следећег
века
запосели
Сербију и
друге сербске
земље.
СЕРБиЈА је
обновљена 1804.
године с
почетком
Првог
сербског
устанка, под
вођством Ђорђа
Петровића
(Карађорђа).
На жалост
Први сербски
устанак био
је угушен од
Турака. Иако
је после
Првог
уследио и
Други
сербски устанак,
Сербија је
изменила име
на Србија. Услед
значајног
финансирања
од стране Аустрије,
измењена је
сербска
(рассенска)
АзБука,
уведено
правило:
«пиши као што говориш»,
тако да су
Серби
изгубили
могућност да
читају своје
античке, па и
средњевековне
рукописе,
између осталог
и Законоправило
(први црквени
и грађански
кодекс
Сербије,
Бугарске и
Русије), које
је носећа
колона (стуб)
моста између
времена
садашњег и
античке прошлости
СлоВена. У
свим
савременим
енциклопедијама
света
постоји
објашњење
појма «Винчанска
цивилизација»,
названа по
сеоцету Винча
поред
Београда.
Радивоје
Пешић је
систематизовао
елементе
азбуке, који
су нађени у Лепенском
Виру (А - D - L), и словне
знаке, који
су нађени на
археолошким
налазиштима
Винчанске
цивилизације.
Он је
упоредио
винчанску
АзБуку с етруским
писмом и са
савременом српском
азбуком и
установио да
је реч о
истом писму.
Али
многи и даље
ћуте о тим
фактима, јер
је у
нацистичкој
Германији постојало
Вендско одељење,
које је, како
пише А. А. Гугнин
у книзи
«Литература Лужичких
Срба XX века»
(Москва: «Индрик»,
2001), наредило нацистичкој
штампи да «избегава
било каква
саопштења и
факте о Лужичким
Србима,
забрањивало
се чак и
употребљавање
самог етнонима
Лужички Срби
(Sorben, Wenden)». Давно
је дошло
време да се
ослободимо
од нацистичких
забрана и
схватимо, да
су Серби и Венди
– синоними.
Архангелски
сабор Московског
Кремља
оличава
идеју руске
државотворности.
На први
поглед врло
је необично,
да се у том
храму маузолеју
руских
царева на
стубовима
где су
насликани
преци руских
царева
налазе
фреска «Св.
кнез Лазар
Српски»,
фреска «Св. Сава» и фреска «Српски
чудотворци», на
којој су
насликани
ликови
светог Саве
Сербског и
његовог оца
Преподобног
Симеона
Мироточивог –
у
мирском
животу
Стефан
Немања – велики
кнез Сербије,
који је
поново
објединио
део сербских
земаља на
Балкану!!! Они
су,
несумњиво,
чудотворци,
пошто су
ослободили
српске земље
од
разарајућег прозелитизма
Ватикана и
обновили
законе
етруско-римске,
написане у
давна
времена, под
утицајем
етруске
писмености.
Покушавајући
да
одгонетнем
смисао истрајности
са којом су
руски цареви
позивали архитекте
из Венеције,
и
истражујући
античке
изворе етруско-римског
права, који
су претходили
Крмчији открио
сам, уз помоћ
радова
Светислава
Билбије и
Радивоја
Пешића, да је
реч «СлоВени»
(и старија варијанта
у српском
језику
«СлаВени»)
неправилно
изведена из етрусског
назива
КолоВени, који
је очуван на
Златној плочици
из Пиргија (VI в.п.
н.е.), што је и
тада, и сада
на сербском
(расенском)
језику
означавало
(тада
написано здесна
налево, а
сада слева
надесно) КолоВени
(Сунца
Лоза, то
јест Сунца
Род). Тако
су себе
називали
СлоВени,
поред такође
сопственог
назива «РасСени»
(Сунца Сенке).
Компаративни
приказ
значења и
ишчитавања
Потврду
томе је
могуће наћи и
у Малој
Азији, где је
била
раширена Винчанска
цивилизација
којој је право
име РасСија.
Светислав
Билбија је претпоставио
да је графема
коју је
ишчитао као «ВиниК..» далеко старија
од VI века п. н.е.
и да је на
крају
идеографски
знак речи која
почиње
словом К
У
лидијској
графеми такође
откривамо истинско
значење речи
СлоВени, што
је и тада, и сада
на рассенском
(сербском –
руском)
језику
значило (тада
написано здесна
налево, а
сада слева
надесно) ВиниКоло
(Лоза Сунца,
то јест Род
Сунца).
Неоспорни
српски
симбол Само
Слога Србина
Спасава (присутан
како у
етруским
изворима
тако и на
гробу
Александра
Македонског)
означава четири
огњила
односно
четири фазе,
у привидном
кретању
Сунца, што је
било основа
погледа на
свет Срба
односно КолоВена
(СлоВена)
који су били
земљорадници
и сточари
(што су до римске-грађанске
револуције
биле основне
и доминантне
привредне
гране), што се
базирало на знању
– када
се Сунце рађа
и на којем
солстицију
(летње
дугодневице –
22 јуна) умире
за Човека да
би киша (дожд –
ДажБог)
натопила
мајку Земљу,
после чега се
на дан зимске
краткодневице
рађа млади
Бог (Младо
Сунце –Богић/Божић).
Знање о
четири фазе у
привидном
кретању Сунца,
као извору
знања и колоВенског
(слоВенског) схватања
космоса, очувано
је не само на
српском грбу
и на српским
капама у
Црној Гори,
него и у
конструкцији
четири куполе
равномерно
распоређене
око средишње
куполе
многих
храмова
Српске
православне
цркве и
већине
храмова
Руске
православне
цркве, која
је као и Српска
православна
црква
објединила и
очувала
дохришћанско
Правоверно
знање, веровање
и обичаје
старих КолоВена
(Словена) и
хришћанско
православно
веровање.
Настанак
речи култура
Реч култура,
потиче од
речи култ и
означавала
је у своје
време
служење
култу. У
књизи «КолоВени
(СлоВени) и
континуитет
културе и права»
прецизирано
је да реч
култура
потиче, не од
било ког
култа, већ од
култа који је
очуван у најстаријем
у Европи
археолошком
налазишту
Лепенски Вир
– 8000 г.п.н.е., недалеко
од Београда,
где је
представљен
круг као Сунце
и два сунчева
зрака, што је
означавало
Коло.
Али
древни
СлоВени нису
славили
статично Сунце
већ његово
кретање Коло, које дарује
четири
годишња доба,
одакле је
настала реч каленДар.
На
том идолу
представљено
је божанство
Јарило или,
прецизније, Арило/СВетило
односно
СветоВид
(одатле
потиче и
буква/слово А то јест реч Аз, пошто је Сунце за
древне Словене
и било Аз – первоначало
– првобитност,
извор Света и
светлости).
Древни
Словени су
имали
мировозрење Све је Коло (које је
претходило
грчкој идеји
– философији: Све се
креће/Panta
rei), по којој су
„кретање“ Сунца,
кретање
Земље,
природа и човек
једна целина,
захваљујући
чему су схватили,
да се Коло материјализује
на пресеку
дрвета у облику
года/годова, чиме су
одредили
год/годину
дана као
јединицу
времена обнове
природе. Тек
тада су могли
да пређу са
номадског на
седелачки
облик живота (живљена
на једном
станишту)!
Због
тога је колац, дрво за
њих био свети
материјал из
којег су почели
да граде коче/куће као храм
божанства Коло и то је
био почетак
цивилизације
и основа и
разлог
појаве првог
насељеног
пункта са кућама
– археолошко
налазиште
Винча, поред
Београда – 5500 година
п.н.е.
То
је
најстарије
схватање колоДара древних
СлоВена, очувано
у
петокуполном
крстообразном
православном
храму. То и
јесте тзв. тајна
руског храма:
тај
величанствени
доказ да РАсСија/Русија
и јесте
најстарија
култура и
цивилизација
са архицентром
у Винчи.
Петокуполни
крстообразни
православни
храм
представља величанствени
споменик
континуитета
руске и
слоВенске
културе.
Схватајући
Коло као божанство,
које су
називали и СветоВид,
древни
Словени су
себе
називали
КолоВени. Али
509. г.п.н.е.
Латини су
направили
пуч (познат
као тзв.
Римска
револуција),
забранили су
азическе
знаке и
друштво које
је било базирано
на земљорадњи
и сточарству
организовано
је од 509. г.п.н.е. тако
да је трговина
постала
основна
привредна
грана.
Касније
су глосатори,
изучавајући
етруске
правне
текстове, при
транслитерацији
етруских азбучних
натписа реч
КолоВени
неправилно прочитали
као реч
Словени
Тако
је очевидно,
да је назив
СлоВени нераскидиво
везан с речју
култура и
настанком
Винче као
првобитним
цивесом/градом,
то јест
насељеним
пунктом, као
мајком свих
градова. Без
култа Лепенског
Вира и
опредељења
кретања Кола
не би настала
ни Винча. Али
у време
Ренесансе
инквизиција
је управо
због тога
водила
крваву и
жестоку
борбу против
хелиоцентричног/колоцентричног
система,
неправилно
повезујући
реч
цивилизација
са појавом
грчких и римских
градова (cives),
захваљујући
чему су све
што је било словенско,
то јест
колоВенско,
приписали
Риму и
Грчкој.
Враћајући
се првоизворнику
културе у
Лепенском
Виру,
указујем да је
на том
идолу/култу,
где је
приказан
круг Сунца и
његови зраци,
сијање – написано:
РАсСија, што
и јесте наш
митски Рас,
очуван у предањима
у гудурама
града Раса и
Рашке.
Научна
конференција,
на којој је
књига «КолоВени
(СлоВени) и
континуитет
културе и права»
промовисана,
одржавана је
у Мировареној
палати
старог
Патријаршијског
дворца (Руси
данас говоре
Патриархиja, али овај
дворац и даље
зову Патријаршиј
дворец). Ишчекујући
свој ред
излагања
приметио сам да
је култ
Лепенског
Вира у
Мировареној
палати још
прецизније
исцртан као
Коло, него
што је то
знак Кола у
Лепенском
Виру (или у
облику Сунца
или у облику
два укрштена православна
равнострана
крста, као
кретање
Земље око
Сунца, против
чега и због
чега се
инквизиција
борила
против Хелио/КолоЦентричног
система).
Слушаоцима
сам скренуо
пажњу да су цртежи
у овој
прекрасној
древној сали по
смислу
идентични очуваним
археолошким
налазима
Лепенског
Вира и
цртежима у
Давосу, данас
Швајцарска,
која се
некада звала
као и све земље
Винчанске
културе:
КолоВенија
(ХелВетија).
На
корицама
књиге «КолоВени
(СлоВени) и
континуитет
културе и права»
је и горњи
руб зидина
Кремља, за
који многи
мисле да су
само
пушкарнице, који
је означавао Боуки
– божански, као
приказ знака
Коло
Лепенског
Вира, помоћу
којег је
исписано
слово/лигатура
У
у речи култУра и
слово А у
речи прАво.
На
полеђини
корица је упоредни
приказ гривне
из Дрмна из
серије Јухор
(која такође
припада
Винчанској
култури) и
звоника Ивана
Великог. На
гривни су два
симбола –
схеме од
којих је
један
идентичан
изгледу ове
колоКољне док је
други идентичан
хоризонталној
структури
колоКољне/звоника
Ивана Великог
(оба означавају
Коло односно КолоДар).
Основа
колоКољне/звоника
Ивана Великог
Симболи
са гривне из
Дрмна
Култ
Лепенског
Вира значио
је «Коло» али и
појам
Прав/Јав-јава
што је и најстарија
(и буквално
речено) представа
или приказ права.
У српском
језику право
(као смер
кретања) и право
(као
друштвена
појава) су
идентични и одговарају
овој
„културолошкој“
представи из
Лепенског
Вира, као
поимање
касније регистрованог
теоријског
правца тзв.
религиозног
поимања права,
оносно још
касније природног
права. Ово
поимање
права није
било
праволинијско
већ је
схватано као
Коло. Тако је
и данас у руском
и у енглеском
реч право
идентична са речју
прав
(право од
Бога – dawn
right/одозго
надоле, али
пре свега као
кретање направо/right/надесно/од
Бога). Овакав
древни приказа
права се
поклапа са
религиозним
поимањем
порекла права
као најстаријим.
Али својом
везаношћу за
природу ово је
не само очигледно
најстарији приказ
права већ и
поимање које
је ближе
школи природног
права јер је
симбол/идол
Лепенског
Вира не само
приказ Сунца
и Сунчевих
зрака већ и
приказ човека
у покрету –
колу
јединства
природе,
Сунца и
човека.
Настарији
приказ права
Иако сам
књигу назвао «КолоВени
(СлоВени) и
континуитет
културе и права» сам појам права
први пут сам изложио
5. децембра 2008,
када сам
књигу «КолоВени
(СлоВени) и
континуитет
културе и права»
користио
у завршној
речи у једном
међународном
арбитражном
инвестиционом
спору.
Управо
узвишена
једноставност
таквог поимања
права
из Лепенског
Вира (као
Кола), омогућила
ми је да пред
арбитрима,
који су
водећи
професори
грађанског
права Русије
и САД,
истакнем суштину
тог
инвестиционог
спора у коме
је мој
клијент
тужилац, јер
му је
незаконито у
Русији
експроприсан
хотел, али ће
у том колу
ускоро тужени,
могуће, бити
тужилац, кад
њему у другој
земљи незаконито
експропришу
његову
инвестицију
под истим
незаконитим
мотивима: наводно,
неадекватне
цене, што је
само
несхватање да
је Уговор –
закон за
уговорне
стране. Ову
најстарију представу
права из
Лепенског
Вира компарирао
сам са њеном
христијанизованом
формом у
облику
колоКољне/звоника
Ивана Великог,
потенцирајући
духовну и
моралну
одговорност
оних који и
јесу јустиција
у
арбитражном
односно
грађанском
процесу, а то
су пре свега
тужилац и
тужени.
Подсетио
сам да се реч јустиција
користи и у
Србији и у
Русији у значењу
правосуђе,
те многе
судије
схватају као право
судије,
иако је то
српска реч устити
те је то право (уставно
право на
судску
заштиту) али
и божанска
одговорност
да тужени,
односно
тужилац, говори
само правду.
А правда је
само у Бога.
На
истински
значај појма јустиција
први је скренуо
пажњу Леонид
Николајевич
Рижков у делу
«О
древностима
руског
језика»[1], који је и
разјаснио да
реч iustitia проистиче
од речи «уста,
устав,
установление/
установљење»[2].
У књизи
сам само дао правна
разјашњења
зашто је то
тачно. Ако пажљивије
погледамо
Закон XII таблица као првобитни
римски закон,
ова тврдња
Рижкова је у
потпуности
основана. На
почетку прве
таблице
Закона XII таблица
написано је Si
in ius
vocat (Si in ivs vocat).
Закон
XII таблица (Leges duodecim
tabularum) усвојен је
на захтев
плебејаца
после Римске
револуције 509
г. пре н.е., када
су Латини
(по неким
научницима
Рамни) путем
пуча свргли
етруског
цара. Они су
захтевали објављивање права и календара. Таблице су биле
урађене од
дрвета, због
чега су 390 г. пре
н.е. у нападу
Гала
услед
пожара
изгореле. Биле су
израђене
нове таблице
од
бронзе, али и
оне нису
сачуване!
Али,
ако
погледамо и
ове «редиговане»
Законе XII таблица,
постаће
очигледно да
се право
остваривало
на основу «су-говорења»:
Таблица I.
Ако
позивају
[било кога] на
су-говорење,
нека
[позвани] иде.
Ако [он] не иде,
нека [тај који
је позвао]
потврди [свој
позив] уз
сведоке, а потом
доведе га на
силу[3].
Закони
XII таблица
примењивали
су формуле божанских/религиозних
речи (legis
actiones – формуле
судских
тужби које су
састављали
понтифици[4]).
Користећи религиозну
формулу,
тужитељ у
форми тужбе
изговарао је
(изрицао)
свој захтев
за право,
које није могао
да оствари.
Но
при томе,
судећи по
сачуваним
варијантама
Закона XII таблица
као
исконском
закону
римског
права, није
постојала
садашње одређење субјективног
права (ius) као
јединствене
целине која
се састоји
од:
üпуномоћја и
üтужбе
(actio),
која се
подноси, ако
се пуномоћје
не извршава.
Ius
(субјективно
право –
српски: јус,
руски: юс) у
овој фази
развоја
права се одређивало
као
могућност да
се помоћу усменог
претреса (устења)
оствари правосуђе
изговарањем
божанске
формуле
тужбе, помоћу
које се
субјективно
право реализовало.
Због
тога је јустиција
и била
изговарање/оглашавање/устење
не од стране суда,
већ од стране
тужиоца – божанске
формуле
тужбе (legis actiones), која му омогућује
конкретно
право.
Божанску
форму
је изговарао/устио
баш тужилац, и на
њега је
падала одговорност
правилног
изговарања формуле
права које
је он
захтевао. До
сада се у
српском језику
сачувао древни
расСенски
назив – уста. Устио
је своје божанске
приговоре и
тужени, којег
је тужилац
доводио на
устење или
савремено
речено - спор. (7. Нека
обе
присутне
стране по реду
штите [своје
дело].)
Овакво
тумачење најстаријег
(Лепенски
Вир) и највишег
(колоКољна
ИВана Великог)
приказа права,
његове
природе и
порекла, могло
би изгледати
као
произвољан
паралелизам
и случајана
идентичност
да међу арбитрима
на заседању
по предмету
број 51/2003
Међународног
комерцијалног
арбитражног
суда није
професор
Вилијам
Батлер, који
је са руског
на енглески
превео и
објавио
Грађански
кодекс
Русије,
Кривични кодекс
РФ и Кривично-процесни
кодекс РФ и објавио
многе књиге о
арбитражном
праву у
Русији и
историји
права у
Русији, који
се посебно
интересовао за
један
феномен: у
царској
Русији све
суднице су имале
на средини
зерцало
(огледало),
које по
мишљењу и
доказима и
јесте
представа кола
јер се на
врху
тростране
призме са
круговима
налазио двоглави
орао што и
јесте знак кола, односно
знак РасСија/Русија.
Зерцало
из суднице
царске
Русије,
које је
послато у
Тобољск као
знак победе
над Турском
(чува се у
Тобољском
државном
историјско-археолошком
музеју)
Али и то
није једина
спона и веза
и једини
доказ
континуитета
знака
Лепенског Вира
и зерцала
из царских
судница.
На
просторима
Русије, али и
просторима
Бутмира (сада
Босна и
Херцеговина),
очувао се из
прехришћанских
времена оклоп
који се и у Персији,
па и у Ирану,
називао зерцало
како у целини
тако и у
деловима –
који су ништа
друго до ознака
Коло, такво
какво је и у
Лепенском
Виру, какво
је и у
Мировареној
палати
Патријаршијског
дворца московског
Кремља.
Древни
руски средњевековни
оклоп зерцало
Тако
је овај рад
један
целовит
приказ и систематично
излагање
историје
СлоВена и прво
јасно и
комплексно одређење
појма назива СлоВени.
Захваљујући
томе је откривена
и историја
СлоВена до VI
века.
Највећа
крађа
почињена за двадесет
векова –
крађа
историје
највећег
етноса у Европи
је
дефинитивно
одгонетнута. С
обзиром на то
да су главни
кривци за
погрешно
тумачење
назива СлоВени
били глосатори
то је и Божја
воља да сам
значење
назива
СлоВени
одгонетнуо ја
као доктор
правних
наука, а не
неко ко је
филолог.
Књига «КолоВени
(СлоВени) и
континуитет
културе и права»
ће,
очигледно
бити
интересантна
не само правницима,
филолозима,
историчарима
и археолозима
већ и
архитектама
(јер прецизно
одређује како
је из култа
Коло
Лепенског
Вира и његове
материјализације
у облику
годова и влакана
на дрвету,
као божанском
материјалу, у
представи
најстаријих
људи, настала
представа капитела,
представа фронтона
и стуба,
која се на
свим
језицима у
Европи зове,
по српској
речи и
божанству
Коло – колона,
осим у
српском језику,
што је
логично јер
су водећи
стручњаци за
српски језик
и његову
«стандардизацију
(читај
дегенерацију)»
били странци.
У књизи
је
разјашњена свештеничка
улога првих
(колоВенских/српских)
лекара, јер и
данас чине
богоУгодно
дело. Њихова
улога је
прецизно и
беспорно објашњење
зашто су
представе
божанстава
Лепенског
Вира и јајолике
и риболике.
Књига
КолоВени ће
бити уџбеник
и за многе поклонике
српског
фолкора, и
чланове
фолклорних
друштава,
због чега је Митровићу
припала част
да лично петоминутним
излагањем
отвори
овогодишњи
концерт
фоклорног
друштва «Коло»
на Коларцу.
Али
ову књигу
неће моћи да
заобиђу ни
филозофи јер
је
једноставност
мировозрења,
које аутор
износи као
најстарије у
Европи, и на некада
јединственим
континентима,
«Све је
Коло»,
потпуно нова
димензија
поимања
природе која
је, супротно
тврђењу марксистичке
теорије, иако
предства о
свету, била
покретач
технолошког
и техничког
рађања
цивилизације.
Таква
дубина и
систематичност
приказа најстарије
историје
СлоВена
отвара и нову
димензију
новије
историје где
стихови у
народној
песми
«Кнежева вечера»
«Сјутра јесте
лијеп Видов
данак/ Виђећемо
у пољу Косову/
Ко је вјера,
ко ли је
невјера!»
нису
расправа
етичке
природе (ко
ће у битки
изневерити)
већ истина да
се Српска
војска на
Косову пољу
састојала од:
v правоверних
Срба језичника
– пагана који
су
прослављали
још увек
древне колоВенске
(слоВенске)
богове (који
су сматрали
да су због
тога БогуМили)
и
v православних
Срба (који
су већ били примили
хришћанство),
што
и данас треба
да буде наук
свеколиком
српству - словенском
(колоВенском)
роду – да се обједини,
без обзира на
страначке,
верске,
језичке и друге
идеолошке
поделе и
подвале.
Књига
је и завршетак
конкурса
«Одгонетни
име руже», у
оквиру којег је
идеји
Умберта Ека «да од ишчезлих
ствари
остају
празна имена»
и идеји да појаве,
ствари па и
народи, који губе своје име –
нестају супротстављена
идеја Паола
Коеља да «можемо чути
звона давно
потопљеног
Храма» и исказана
увереност да
можемо оживети
истину о
нашој
древној и
новијој историји,
без обзира
на
многобројне
фалсификате.
Писање о
тој истини
једини је
начин да
одбранимо православље
и српски род.
Јер ако не
схватимо
како су нас
перфидно
истиснули са
Апенина,
нећемо
схватити
како и зашто су
нас истиснули
са Косова и Метохије
и зашто и
како успешно
нас
истискују са
Балканског крша
и равница.
Божидар
Митровић,
доктор
правних
наука